"Kriza pojačava potrebu za smislom, artikulacijom bola i otporom"

Jedan od književnih naslova koji je privukao najviše pažnje na izmaku prošle godine za nama jeste roman „Arjačkinje, barjačkinje, koga ćete?“, debitantski roman Hristine Radović Andrić, koji je dobio nagradu izdavača „Booka“ za najbolji neobjavljeni roman u 2025. godini.

Hristina Radović Andrić rođena je 1970. godine u Beogradu. Vodila je uzbudljiv i emotivno raskošan život pun uspona i padova, od Titove pionirke preko studentkinje Akademije primenjenih umetnosti do samohrane i samoodržive majke. Većinu radnog veka provela je kao grafička dizajnerka, višestruko nagrađivana, a oprobala se i u modnim vodama, uređenju enterijera, crtanju, slikanju i digitalnim kolažima. O nagrađenom romanu, književnosti danas i mestu koje literatura ima u svakodnevici koju živimo govori književnica i multimedijalna umetnica Hristina Radović Andrić.

Kristina Radović Andrić / foto: Andrej Gođevac

Kako biste predstavili debitantski roman „Arjačkinje, barjačkinje, koga ćete“?

„Sad kad je knjiga izašla i kad je prelistam ponekad ponovo, deluje mi kao jedno podvlačenje crte koje je preraslo u, nadam se, interesantnu autofikciju. U ovim godinama, pedesetim, podvlačenje crte je neophodno i dolazi spontano, nekome kao uteha, a nekome kao račun u kafani na fajrontu, pa ima i hvatanja za glavu. Meni je bilo fenomenalan reset da krenem u nešto novo, u pisanje. I drago mi je da je imalo smisla jer bilo je, na trenutke, vrlo bolno to podvlačenje crte.“

Otkuda ovaj interesantni naziv romana i stara dečja igra?

„Moja generacija je rasla u parku i u školskom dvorištu, nama su te dečje igre bile kao, nažalost, danas deci kompjuterske igrice, svakodnevna zabava. Sama igra je interesantna jer se radi o biranju timova, a moja junakinja u romanu pati od sindroma otpadnika, nikako nigde da pripadne, ni slučajem ni zaslugom. Ali neću da otkrivam previše, knjiga tek treba da se čita.“

Koliko Vam znači nagrada za najbolji neobjavljeni roman 2025. I da li Vas je iznenadila?

„Ovo je bio drugi put da sam konkurisala. Na prošlom ’Bukinom’ konkursu bila sam u užem izboru i to mi je već bio veliki zamajac. Sada sam prilično ohrabrena i pišem mnogo slobodnije i brže nego pre 22. decembra prošle godine.“

Vi ste autor i ilustracija u romanu, a po profesiji ste grafička dizajnerka. Koliko Vam sopstveni likovni izraz pomaže u književnom izrazu?

„Lepa je to igra, pretvaram asocijacije u ilustracije ili u reč i obrnuto. Istinski uživam u tome i za mene je taj proces kompletan jedino tako, da crtam dok pišem i da pišem dok crtam. Nekad čitavu scenu nacrtam pa je onda tek pretočim u tekst. Za ovu knjigu napravila sam više od 200 ilustracija pišući je. Oko dvadesetak je ušlo u knjigu, više nego dovoljno.“

Objavili ste i zbirku „Kanu sa tankim slovima ide brže“. Šta nam o tome možete više reći?

„To je bojanka za odrasle, kolekcija nekih mojih ilustracija i priča koje su nastale bez ikakve književne ambicije, čistim automatizmom, brzo i bez ispravki i dorade. Bez samocenzure ili racionalnog promišljanja, spontanim tokom svesti beležila sam unutrašnje monologe i osećanja. Antiknjiževnost. Sada bih je uradila potpuno drugačije.“

Šta za Vas lično znači pisanje i stvaranje književnog dela?

„Meni je pisanje terapija. Umiri me, uljuljka i ušuška. Mogu desetine sati da provedem sama sa svojim mislima i sveskom i olovkom. Volim da pišem rukom, to mi je dnevna gimnastika.“

Može li se književnost podeliti na mušku i žensku?

„Takva podela je neminovna na osnovnom nivou jer ima pisaca žena, a ima i muškaraca. Da psi pišu knjige, postojala bi i pseća književnost. Ja bih samo to čitala. Međutim, kada se knjizi dodeli etiketa muška i/ili ženska, takva podela je reduktivna i stereotipna. ’Ženska knjiga’ se često pogrešno svodi na intimno, emotivno ili porodično, a ’muška’ na univerzalno, racionalno i javno. Time se unapred sužava prostor čitanja i potcenjuju i autorke i autori – jedni se zatvaraju u ’teme osećanja’, drugi u ’velike teme sveta’, a između te dve kategorije postoji bezbroj nijansi. Svako umetničko delo, knjigu, sliku, skulpturu, treba vrednovati po estetskoj snazi, složenosti, istinitosti iskustva i jeziku, po stilu i strukturi, ne po polu onoga ko stvara. Ta podela često služi tržištu i ideologiji, a ne književnosti. Etikete olakšavaju prodaju i kategorizaciju, ali osiromašuju tumačenje i čitanje. Knjiga ne bi trebalo da se čita kao proizvod identiteta, već kao susret dva uma: autorovog i čitaočevog“

Postoji teorija da teška vremena rađaju najveća umetnička dela. Svet se definitivno nalazi u teškim vremenima, da li je to dobro za umetnost?

„Kriza pojačava potrebu za smislom, artikulacijom bola i otporom, a iz tog pritiska ponekad nastaju snažna dela. Pored toga, mozak intenzivnije pamti negativna iskustva jer su važnija za preživljavanje. Pozitivne emocije nas umiruju i povezuju, ali negativne nas pokreću, mobilišu i teraju na reakciju – zbog čega ih doživljavamo snažnije. Mene lično inspiriše duboka emocija, bilo pozitivna, bilo negativna. Kad sam bila mlađa, umeli su da me inspirišu i tuga i razočaranje i bes. Što sam starija, to sve više nemam ni nerava ni vremena za negativno. A trenutna dešavanja u svetu mi nisu inspirativna, naprotiv. Svet je postao jedno nakaradno mesto. Ja inspiraciju nalazim u bićima koje volim i u mestima koja mi prijaju. I u samoj sebi, često se uhvatim ukoštac sa tom tvrdoglavom, nedokazanom ženturačom. Može tu svašta da se nađe interesantno.“

Kako vidite sve ubrzaniji razvoj veštačke inteligencije, može li ona da ugrozi prave pisce i ostale umetnike?

„Ne, nikako. Veštačka inteligencija je alat napravljen da služi čoveku. Sve kreativno i originalno, prava umetnost, nije u dometu veštačke inteligencije, čovek je taj koji je maštovit i ponekad genijalan.“

Imate četiri psa, koliko je ljubav koju čovek deli sa životinjama značajna i koliko nas zapravo dodatno oplemenjuje?

„Ljubav prema životinjama je posebna vrsta ljubavi, neposredna i bezuslovna, ona čoveka uči odgovornosti, strpljenju i empatiji. Čovek sa psom, odnosno bilo kojom životinjom je bolji čovek.“

Da li planirate već sledeći roman, rađaju li se neke ideje i postoji li taj neki strah od famoznog „drugog romana“ posle velikog uspeha debitantskog dela?

„Kao u skoku motkom, lestvica se diže, mora da se diže, inače bi bilo dosadno bez tog izazova i uzbuđenja. Završila sam ispravku romana s kojim sam bila u užem izboru na trećem ’Bukinom’ konkursu. Trenutno pišem još dva, za treći pravim kostur. Imam pregršt motivacije i samopouzdanja posle ove nagrade. Volim da pišem nekoliko tekstova paralelno, kad me jedan umori, pređem na drugi, i tako su mi uvek sveže misli i ideje. Moj sin kaže da patim od poremećaja pažnje i sigurno je u pravu.“